Прво писано сведочанство о постојању Смедерева налази се у Раваничкој повељи кнеза Лазара из 14. века у којој се помиње извесни кнез записан као Људина Богосав који у Смедереву има баштину – велико породично имање. Смедерево тада још увек није било град. Постаће за владавине деспота Ђурђа, али је прво требало око имена изградити куле и бедеме. Прво, наравно, деспотов двор. О том градозиданију Старина Новак кнезу Богосаву на његово питање рашта оде у хајдуке, овако говори:
„Побратиме, кнеже Богосаве,
Кад ме питаш, право да ти кажем,
Јест ми било за невољу љуту.
Ако мореш знати и памтити
Кад Јерина Смедерево гради,
Па нареди мене у аргатлук.
Аргатовах три године дана,
А ја вукох дрвље и камење
Све уз моја кола и волове –
И за пуне до три годинице
Ја не стекох паре ни динара,
Ни заслужих на ноге опанке.
И то бих јој, брате, опростио!
Кад сагради Смедерева града,
Она стаде па и куле зида,
Позлаћује врата и пенџере,
Па наметну намет на вилајет,
Све на кућу по три литре злата –
То је, брате, по триста дуката!
Ко имаде, и предаде благо,
Ко предаде, онај и остаде.
Ја сам био човјек сиромашан,
Не имадох да предадем благо,
Узех будак, с чим сам аргатово,
Па с будаком одох у хајдуке.“
Умео је народни певач да претера! Нит су дворска врата и пенџери били позлаћени, нити је Јерина била сурова да би је народ проклео, али ћемо му опростити јер је током векова сачувао сећање на јединствен градитељски подухват – изградњу најмоћнијег утврђеног града средњовековне Србије. Уз Људину Богосава и Старину Новака у нашој причи су и кулучари који су зидали град и они од њих који су, због кулука, кренули за Новаком и одали се хајдучији.
