Дистопија као негација Утопије представља инспиративнији симбол и феномен јер више задире у стварност човечанства које је величајући идеалне животне услове, (не)свесно тежила ка самоуништењу. Дистопија на филму и уопште у популарној култури представља јако упориште, иронично, можда највише последњих година када скоро цела планета има јасне дистопијске наративе. Од глобалне пандемије до апсолутног нуклеарног уништења. Неке Дистопије на филму имају и романтични дискурс као Fahrenheit 451 Франсоа Трифоа, неке остварену тежњу ка правди, као што је V for Vendetta. Ипак, велика већина задире у посрнуће хуманости попут The Omega Man или А.I.
Шта је данас утопија, шта дистопија, а шта стварност?
Александар С. Јанковић дипломирао је драматургију, те магистрирао и докторирао на Факултету драмских уметности. Професор је на Факултету драмских уметности на предметима Историја светског филма, Историја српског филма и Увод у студије популарне културе. Докторирао је дисертацијом „Битлси као културни артефакт". Објављивао је научне радове и излагао на научним конференцијама, више пута у земљи и иностранству. Аутор је две књиге о филму - „Дуг и кривудав пут” и „Редефинисање идентитета: историја, заблуде, идеологија у српском филму". Већ скоро 30 година ради и као филмски и рок критичар у медијима у земљи и иностранству. Аутор је драмских текстова: „Бетмен - пад хероја” (Дадов 1992), „Берлинутопија” (Дадов, 1994), „Кригеров гнев” (Дадов, 1996), „Срећни принц” (Народно позориште Сомбор, 1998), Страхотни гусари" (Позориште „Душко Радовић” Београд, 2002).
Предавач: др Александар С. Јанковић, историчар филма, филмски и музички критичар, професор на Факултету драмских уметности у Београду
Слободан улаз